Arhive oznaka: motivacija za učenje

Kako prepoznati motivaciju

Da bismo bili u prilici da motivišemo druge, bilo bi poželjno da najpre spoznamo šta motiviše i pokreće nas same.

Prema osnovnom komunikacionom modelu NLP-a, metaprogrami su u najvećoj meri nesvesni filteri zapažanja. Oni opisuju naše (najčešće nesvesne) navike kojima odlučujemo koje informacije ćemo primiti i na koji način.
Takođe, dobro je znati da pomoću njih određujemo šta je za nas važno a šta nije, da upravo oni utiču na to šta primećujemo ili ne primećujemo, šta nam se sviđa ili ne sviđa, utiču na to kako reagujemo na stres, na stavove i ponašanje koje imamo vezano za ljude događaje i sl.

Metaprograme ne treba vezivati za identitet, već oni isključivo pokazuju kako i zašto nešto radimo. Oni ne definišu ko smo mi, već kako funkcionišemo u datom trenutku.

Vezani su za kontekst i cilj (ovde, sad, kako). Mogu se (ali i ne moraju ) prenositi kroz različite kontekste. Ne postoje dobri i loši metaprogrami. Osoba može imati različite metaprograme u različitim situacijama i kontekstima.

Dobro je poznavati metaprograme ljudi (dece, partnera, prijatelja, kolega) sa kojima smo u komunikaciji/interakciji.

Poznavanje metaprograma može da pomogne da izbegnemo mnoge nesuglasice i konflikte koji se dešavaju kad ljudi žive i rade zajedno.

Da bismo bili u prilici da motivišemo druge, bilo bi poželjno da najpre spoznamo šta motiviše i pokreće nas same.

Neki ljudi su motivisani ciljevima koje žele da postignu i njihova motivacija je usmerena na postignuće i napredak. Suprotno njima postoje ljudi koji će na putu cilja, najpre uočiti ili istražiti potencijalne teškoće, prepreke i ono što treba izbeći. Ovaj program nazivamo smerom delovanja i može se pojaviti u dve opcije: KA (postići) i OD (izbeći) – poznatiji u narodu kao ,,štap i šargarepa“.

Ukoliko smo u prilici da znamo šta motiviše sagovornika, odnosno smer njegove motivacije, moći ćemo da uskladimo svoje ponašanje i komunikaciju.

1. Postoje ljudi koji su spremni za delovanje i akciju bez detaljnog razmišljanja, analiziranja i čekanja, koji odmah preuzimaju inicijativu. Ovakve osobe nazivamo proaktivnim. Takođe, postoje osobe koje u određenim kontekstima čekaju inicijativu drugih, dobro razmisle i procene situaciju pre nego što krenu u akciju ili donesu odluku. Nazivamo ih reflektivnim osobama.

Ukoliko dve osobe sa različitim načinom delovanja žive ili rade zajedno, sasvim je moguće da dođe do nerazumevanja i razmimoilaženja u datom kontekstu. Jer, jednostavno, njihove motore pokreće različito gorivo.

 2. Ima ljudi koji se naježe na reč ,,forma, procedura, okvir, sistem…“ Ljudi i deca opcija žele više izbora i alternativu, skloni su kršenju pravila i novim idejama. Suprotno njima, ima ljudi koji su motivisani upravo praćenjem zadatih formi i procedura, osećaju se sigurno u njima i baš tada postižu bolje rezultate – to su ljudi i deca procedura.

Metaprogram opcija -procedura pokazuje na koji način osoba razmišlja u datom kontekstu. Da li stalno istražuje nove načine? Da li ima tendenciju praćenja poznatih puteva? Ova pitanja možemo postaviti i sebi.

3. Postoje ljudi sa kojima je razgovor lagan i teče na obostano zadovoljstvo. Takvi ljudi su skloni da u svemu traže sličnost, lako povezuju i upoređuju (činjenice, podatke, iskustvo), stabilni su i lojalni. Tada su i motivisani.

Nasuprot njima, postoje ljudi koji uvek traže i ukazuju na  razlike, mogu biti sumnjičavi i sitničavi, kraljevi i kraljice drame ili čak ,,ljudi neslaganja“. Oni će prvo uočiti šta je drugačije i različito u datoj situaciji i skloni su negativnim odgovorima. Međutim, razlike su upravo ono što ih motiviše i pokreće. Ljudi velikih i revolucionarnih ideja mogu imati upravo ovaj program.

Metaprogram sličnosti i razlike ukazuje na konverzacijske obrasce u datom kontekstu.

4. Dešava se da se u datom okruženju (poslovnom, porodičnom, prijateljskom) nađu osobe koje ne dele iste vrednosti i kriterijume.

Na pitanje šta želimo u poslu, porodici ili vezi, ljudi daju različite odgovore. Na primer, u kontekstu posla, nekom će prioritet biti dobra plata, nekom rad u jednoj smeni, nekom sloboda odlučivanja i položaj. Drugoj osobi će biti važno da učestvuje u timskom radu i saradnja sa drugim ljudima. Ako društvena osoba, koja je pritom dinamična i energična radi jednoličnan posao bez čestog kontakta sa drugim ljudima, verovatno je da će njena motivacija vremenom opadati.

5. Neko u vezi želi sigurnost, mir i stabilnost, a neko samostalnost i slobodu. Nije retko da se u vezi nađu osobe koje ne dele iste vrednosti. Do ovoga dolazi delimično i zbog toga što se mnoge stvari u vezama ,,podrazumevaju“ i ne iskomuniciraju na pravi način.

Ukoliko su u datom kontekstu, vrednosti i kriterijumi osobe zadovoljeni, osoba će biti motivisna i raspoložena. Ukoliko nisu, osoba neće biti ni zadovoljna ni motivisana.

Pitanje koje možemo postaviti sebi i drugima je upravo: Šta želim i šta mi je važno u vezi (karijeri,porodici)? Da li su moje vrednosti u vezi (karijeri,porodici) zadovoljene?

6.Doživljaj sveta oko nas je još jedan od programa koji utiče na motivaciju, samim tim na našu sposobnost funkcionisanja u datom kontekstu. Sve informacije koje primamo iz okoline primamo putem naših čula. Međutim, sam proces unosa , skladišćenja i kodiranja tih podataka je složen i jedinstven za svaku osobu. Tada, u kontekstu NLP-a govorimo o reprezentativnih sistemima.

Postoje tri primarna reprezentativna sistema: vizuelni, auditivni i kinestetički. Sva tri reprezentativna sistema koristimo stalno, ali u određenom trenutku samo jedan od njih je dominantan.

Reči koje govorimo u govoru i pisanju su pokazatelji dominantnog reprezentativnog sistema. ,,Vidi ovo!“, ,,Jesi li čula šta se dogodilo?“, ,,Ne osećam se dobro.“

Postoje ljudi koji su motivisani nečim što su videli i to ih podstiče i motiviše. Drugima je važno da čuju nešto (ili dobiju povratnu informaciju koja će ih motivisati) a trećima je važan interni, lični osećaj u određenom kontekstu da bi bili motivisani.

Poenta je da ne važi uvek ,, jedna slika govori više od hiljadu reči“. Danas se velike marketinške kampanje upravo baziraju na reprezentativnim sistemima – reklame za poznate brendove aktiviraju naše reprezentativne sisteme i na taj način utiču da se u momentu kupovine odlučimo za kupovinu određenog proizvoda (neuromarketing).

Ova saznanja možemo iskoristiti i da bismo motivisali ljude u našem okruženju.
Slušajući ljude otkrićemo šta ih motiviše i koje su njihove vrednosti koje teže da budu zadovoljene. U NLP-u kažemo da je važna ,,otvorenost čula“. Iako se metaprogrami ogledaju kroz ponašanje, oni su povezani sa uverenjima i vrednostima osobe, sa odnosom prema sebi i drugima, sa odlukama, emocijama, sećanjima.

Još jednom je važno ponoviti da metaprogrami ne govore KO SAM JA i ne odnose se na identitet, već pokazuju ŠTA RADIM, odnose se na ponašanje u datom kontekstu.

Advertisements

Kako pomoći svom detetu da lakše savlada izazove u učenju

Svako dete ima jedinstven način ophođenja s procesom učenja. Posao roditelja i učitelja je da otkriju njihovu jedinstvenost i da je podrže. Većina  škola u svetu tradicionalno učenicima nude isti raspored, isto okruženje i istu metodologiju učenja. Takva struktura pogoduje nekim učenicima ali  izostavlja druge, tako da tokom godina nastaje čitava populacija ,,nepodobnih“ za učenje. Svakodnevno se srećemo s mladim njudima i odraslima koji žive s posledicama obrazovnih sistema po kojima ,,ista veličina“ odgovara svima.U svakom detetu postoji samomotivisan i predan učenik.

Od rođenja po do polaska u školu dete nauči toliko toga bez učitelja i ocena.

Međutim, nakon polaska u školu, velikom broju dece dogodi se da želja i motiv za učenjem preraste u obeshrabrenje, bezvoljnost pa čak  i strah . Škola više nije mesto na kome žele da budu.

preschool Jedan od najvažnijih načina održavanja prirodne radoznalosti i spremnosti za učenje je pomoći deci da shvate ko su ona stvarno , u čemu su dobra i šta vole.

Kada se radi o povećanju uspeha u učenju , interesovanja deteta , njegovi talenti, očekivanja  i njegovi ciljevi  su bolji motivatori nego ciljevi roditelja i učitelja. 

 

Doživotna slika o sebi stvara se često  prema uspešnosti u školi. Na žalost, kod određenog broja učenika, slika o ličnoj neuspešnosti formira se već u mlađim razredima osnovne škole. Škola je  jedan  od važnih činilaca  na osnovu kojih  se formira ili gubi samopouzdanje . Ljudi koji su bili prosečni ili ispod prosečni tokom školovanja, neretko prolaze kroz život nesvesni mnogih svojih sposobnosti, veština i kvaliteta. Ograničavaju se u smislu mogućih karijera i životnih prilika uopšte. Potom svoja uverenja najčešće prenose na svoju decu.

Tradicionalno podučavanje kroz postojeće sisteme obrazovanja u svetu ima svoje ekonomske i statističke odrednice, koje između ostalog  kažu da obrazovanje prema individualnim karakteristikama učenika nije ekonomski isplativo i nije prirodno da sva deca postižu visoke rezultate u učenju. Istina, podučavanje ,,van kutije“  tj, stvarno korišćenje tehnika i metoda u skladu sa individualnim stilovima učenja nije politika većine škola ni školskih sistema u svetu.

Kada se dete rodi, ne očekujemo da njegov razvoj bude identičan razvoju ostalih novorođenčadi. Tada pratimo i s radošću primećujemo razlike u tempu razvoja deteta: prvi zub, prvi korak, prva izgovorena reč . Postavlja se pitanje zašto svu tako različitu decu prebacujemo u ujednačeno okruženje, sve ih podučavamo na isti način, očekujemo da napreduju istom brzinom a ako to ne uspeju , najčešće smatramo da su ispod proseka, nezainteresovani ili lenji. Svaka osoba je jednistvena po mnogo čemu.

Zašto se onda uporno ignoriše činjenica da smo jedinstveni i po načinu primanja informacija a samim tim  i po načinu učenja?

Najbolji program učenja jeste upravo onaj  koji počinje s ličnim načinima učenja svakog deteta, odnosno sa uvažavanjem detetovih potreba . Što više uspeha i postignuća deca doživljavaju na osnovu svog jedinstvenog stila učenja, bolje su opremljeni da se bave učenjem i životom uopšte.Takva deca su manje sklona devijantnom i agresivnom ponašanju.Početak otkrivanja individualnog načina učenja počinje kod kuće . Model obrazovanja zasnovan na stilovima učenja posmatra sve načine na koje su ljudi talentovani. Svako dete se smatra nadarenim i inteligentnim. Model stilova učenja takođe menja način na koji definišemo i ocenjujemo uspeh. Ako toliko verujemo da su testiranja i merenja nužna za ocenjivanje onoga što ljudi znaju i mogu da urade, zašto onda ne bismo testirali se vrste talenata i inteligencije kojima ljudi raspolažu?

                                Pet aspekata stilova učenja         

Sklonosti, talenti, interesovanja, modaliteti i okruženje su aspekti na kojima počiva model obrazovanja  zasnovan na idividualnim stilovima učenja.

 

1.Sklonosti osobe utiču na ponašanje i učenje. Naše sklonosti su ono što pokazujemo svetu. Mogu se izdvojiti u nekoliko kategorija:

-sklonost ka izvođenju/kretanju ( središte pažnje, spontanost, izazov, zabava, takmičenje, rukovanje stvarima, humor, šala, živahnost, aktivnost, kretanje)

-sklonost ka razmišljanju/stvaranju (stvara mentalne slike, misli u apstrakcijama, voli da bude samo, otvoreno za nove ideje, preokupirano je, maštovito, sanjalica, postavlja pitanja, čudi se , žvlja)

-sklonost ka pronalaženju/ otkrivanju  (smatra se pametnim, postavlja mnogo pitanja, gestikulira rukama, uživa u samoći, usmereno na pronalaženje , konkretni mislilac, eksperimentiše, voli da rukuje stvarima, tehnički tip, otkriva, usredsređeno je)

-sklonost ka proizvođenju/organizovanju (voli planove i rasporede, često je uspešno u testovima, voli rutinu i pravila, dobro pamti činjenice, usmereno je na uspešnost, želi kontinuitet, organizovano, usredsređeno, marljivo, uredno)

-sklonost ka ophođenju / nadahnuću

–interakcija (stalo mu je do tuđih osećanja, može  da  ,,uđe u tuđe cipele“, stvara i uživa u timu, najbolje radi u interakciji sa drugima, želi harmoniju, usmereno je na druge, spremno je na ,,žrtvu“, sarađuje).

  577131_448877675163556_1546869531_n2.Talenti

Svaka osoba poseduje talente u specifičnim kombinacijama.U ovom segmentu kriju se bar dve zamke u koje upadaju dobronamerni odrasli:

-prisiljavanje deteta da sledi talente za koje roditelj /učitelj misli da ih dete poseduje i

-neohrabrivanje talenata koje dete želi da razvije.

Mogu se navesti dvanaest područja talenata koji se na različite načine mogu opaziti kod većine ljudi:muzički talenat, talenat za matematičko –logičko razmišljanje, rekonstruktivno razmišljanje, jezički talenat, prostorni, za telesnu koordinaciju, intrapersonalni, interpersonalni,za interakciju sa životinjama, za interakciju sa prirodom, za humor, talenat za poboljšanje svakodnevnog života.

Talenti se izražavaju kroz pet prethodno navedenih sklonosti, što omogućava čitav spektar mogućnosti za učenje i razvoj deteta.

3.Interesovanja 

Interesovanja su najlakši pristup i najuočljiviji aspekt detetovog stila učenja jer su u prednjem planu njegovog uma. Treba razumeti da interesovanja nisu talenti, u čemu se često greši. Ponekad detetova interesovanja podupiru njegove talente, ponekad ne. Gledati, slušati i pratiti dete je najsigurniji put ka otkrivanje njegovih interesovanja. Učitelji mogu interesovanja deteta uključiti u školski program. Pri tome je dobro znati da su oduševljenje i etuzijazam koreni pozitivne motivacije u procesu učenja.

4.Modaliteti/reprezentativni sistemi

Na osnovu modaliteta primanja informacija, ljudi se svrstavaju u vizuelne, auditivne i kinestetičke tipove. Ovo je poznato učiteljima i određenom broju roditelja. Međutim, manje je poznato da u okviru svakog modaliteta postoje velike razlike.

 Auditivni modalitet (buka, muzika, pesma, predavanje, usmerena objašnjenja, audio informacije , usmeno pričanje, razgovori, zvuk sopstvenog glasa).

     Postoje dva posebna tipa auditivnih učenika:

-učenici koji slušaju

– učenici koji razgovaraju  i raspravljaju-moraju  da čuju svoju izgovorenu reč da bi je razumeli.

 

Vizuelni modalitet-postoje dva tipa vizuelnog modaliteta, iako su veoma različiti često se svrstavaju u istu kategoriju:

slikovni učenici -učenici koji uče putem slika(dijagrami, grafikoni, nacrti, šeme, mape, crteži, filmovi i dramska izvođenja, mape uma, video, računar,vremenske linije…).Ovakve osobe prevode ulazne informacije koje su dobile u slike, oni razmišljaju u slikama.

grafičko-vizuelni učenici koji uče putem pisanog materijala. Misle u rečima, pretvaraju slike u reči. Da bi obradio informaciju ovakav učenik mora da čita i piše. Za mnoge učitelje oni su ,,učenici iz snova“.Vole da rade u samoći bez buke i rasprave, s lakoćom ispunjavaju sve zadatke iz udžbenika. Podvlače i koriste boje za markiranje teksta, skiciraju…

Taktilno –kinestetički modalitet (dodir i kretanje). Ovakva deca bolje primaju informacije kada mogu da dodiruju stvari i da se kreću. Često ih smatramo ,,hiperaktivnim i ometajućim“ učenicima jer ne razumemo njihove istinske potrebe . Odlične strategije za ove učenike su praćenje teksta prstom , brojanje na prste, dodirivanje i pravljenje maketa, savijanje papira itd. Među njima takođe postoje razlike vezano za specifične tipove ovog modaliteta:

– neka deca uspešno uče rukovanjem

– neka deca uče celim telom (kretanje, hodanje, igra,vežba…)

-neka bolje uče skiciranjem

– nekoj deci je lakše da uče pisanjem (liče na grafičko- vizuelne).

5.Okruženje

Okruženje  uveliko utiče na sposobnost rada , učenja i mišljenja. Ako ignorišemo tradicionalna uverenja vezana za mirno, tiho i izolovano mesto za učenje, doći ćemo do elemenata okruženja koja imaju itekako veliki uticaj na proces učenja.

Zvuk u smislu potrebe za tišinom ili potrebe za (pozadinskim ) zvukom.

Telesni položaj 

– sedenje – klupa, sto, pod

– ispruženost- krevet, pod

– stajanje – tabla, sto ,pult, štafelaj itd.

– mogućnost ustajanja i kretanja.

Interakcija :

-dobro uče i rade  nasamo (odvojen ili pregrađen prostor)

– rado uče sa drugima (u istoj sobi, prostoriji sa drugima ili ljubimcem)

– uz prisustvo drugih (bez zajedničkog rada).

Osvetljenje (jako, slabo, prirodno, veštačko)

Temperatura, hrana , boje enterijera,  kao i  doba dana takođe imaju uticaj na proces učenja deteta.

Na osnovu prethodno navedenih informacija, može se zaključiti da ni kod kuće ni u školama nema dovoljno individualizacije koje zaista pristupaju učeniku na osnovu njegovih individualnih karakteristika  potreba.

Najnovija saznanja iz psihologije, neurologije, kibernetike govore tome u prilog. Ne radi se o tome da ne treba da imamo očekivanje i standarde, već treba da priznamo i shvatimo da ne uče sva deca na isti način i istom brzinom.

Stilovi učenja nisu odeća koju učenici mogu da stave i skinu. Njihovi stilovi učenja su ono što oni jesu.

(izvor: Mr Marijema Vilis,  mr Viktorija Kind Hodson ,,Otkrijte svoj stil učenja“ )

 

6737360-silhouettes-of-children-playing-sports