Svako dete ima jedinstven način ophođenja s procesom učenja. Posao roditelja i učitelja je da otkriju njihovu jedinstvenost i da je podrže. Većina škola u svetu tradicionalno učenicima nude isti raspored, isto okruženje i istu metodologiju učenja. Takva struktura pogoduje nekim učenicima ali izostavlja druge, tako da tokom godina nastaje čitava populacija ,,nepodobnih“ za učenje. Svakodnevno se srećemo s mladim njudima i odraslima koji žive s posledicama obrazovnih sistema po kojima ,,ista veličina“ odgovara svima.U svakom detetu postoji samomotivisan i predan učenik.
Od rođenja po do polaska u školu dete nauči toliko toga bez učitelja i ocena.
Međutim, nakon polaska u školu, velikom broju dece dogodi se da želja i motiv za učenjem preraste u obeshrabrenje, bezvoljnost pa čak i strah . Škola više nije mesto na kome žele da budu.
Jedan od najvažnijih načina održavanja prirodne radoznalosti i spremnosti za učenje je pomoći deci da shvate ko su ona stvarno , u čemu su dobra i šta vole.
Kada se radi o povećanju uspeha u učenju , interesovanja deteta , njegovi talenti, očekivanja i njegovi ciljevi su bolji motivatori nego ciljevi roditelja i učitelja.
Doživotna slika o sebi stvara se često prema uspešnosti u školi. Na žalost, kod određenog broja učenika, slika o ličnoj neuspešnosti formira se već u mlađim razredima osnovne škole. Škola je jedan od važnih činilaca na osnovu kojih se formira ili gubi samopouzdanje . Ljudi koji su bili prosečni ili ispod prosečni tokom školovanja, neretko prolaze kroz život nesvesni mnogih svojih sposobnosti, veština i kvaliteta. Ograničavaju se u smislu mogućih karijera i životnih prilika uopšte. Potom svoja uverenja najčešće prenose na svoju decu.
Tradicionalno podučavanje kroz postojeće sisteme obrazovanja u svetu ima svoje ekonomske i statističke odrednice, koje između ostalog kažu da obrazovanje prema individualnim karakteristikama učenika nije ekonomski isplativo i nije prirodno da sva deca postižu visoke rezultate u učenju. Istina, podučavanje ,,van kutije“ tj, stvarno korišćenje tehnika i metoda u skladu sa individualnim stilovima učenja nije politika većine škola ni školskih sistema u svetu.
Kada se dete rodi, ne očekujemo da njegov razvoj bude identičan razvoju ostalih novorođenčadi. Tada pratimo i s radošću primećujemo razlike u tempu razvoja deteta: prvi zub, prvi korak, prva izgovorena reč . Postavlja se pitanje zašto svu tako različitu decu prebacujemo u ujednačeno okruženje, sve ih podučavamo na isti način, očekujemo da napreduju istom brzinom a ako to ne uspeju , najčešće smatramo da su ispod proseka, nezainteresovani ili lenji. Svaka osoba je jednistvena po mnogo čemu.
Zašto se onda uporno ignoriše činjenica da smo jedinstveni i po načinu primanja informacija a samim tim i po načinu učenja?
Najbolji program učenja jeste upravo onaj koji počinje s ličnim načinima učenja svakog deteta, odnosno sa uvažavanjem detetovih potreba . Što više uspeha i postignuća deca doživljavaju na osnovu svog jedinstvenog stila učenja, bolje su opremljeni da se bave učenjem i životom uopšte.Takva deca su manje sklona devijantnom i agresivnom ponašanju.Početak otkrivanja individualnog načina učenja počinje kod kuće . Model obrazovanja zasnovan na stilovima učenja posmatra sve načine na koje su ljudi talentovani. Svako dete se smatra nadarenim i inteligentnim. Model stilova učenja takođe menja način na koji definišemo i ocenjujemo uspeh. Ako toliko verujemo da su testiranja i merenja nužna za ocenjivanje onoga što ljudi znaju i mogu da urade, zašto onda ne bismo testirali se vrste talenata i inteligencije kojima ljudi raspolažu?
Pet aspekata stilova učenja
Sklonosti, talenti, interesovanja, modaliteti i okruženje su aspekti na kojima počiva model obrazovanja zasnovan na idividualnim stilovima učenja.
1.Sklonosti osobe utiču na ponašanje i učenje. Naše sklonosti su ono što pokazujemo svetu. Mogu se izdvojiti u nekoliko kategorija:
-sklonost ka izvođenju/kretanju ( središte pažnje, spontanost, izazov, zabava, takmičenje, rukovanje stvarima, humor, šala, živahnost, aktivnost, kretanje)
-sklonost ka razmišljanju/stvaranju (stvara mentalne slike, misli u apstrakcijama, voli da bude samo, otvoreno za nove ideje, preokupirano je, maštovito, sanjalica, postavlja pitanja, čudi se , žvlja)
-sklonost ka pronalaženju/ otkrivanju (smatra se pametnim, postavlja mnogo pitanja, gestikulira rukama, uživa u samoći, usmereno na pronalaženje , konkretni mislilac, eksperimentiše, voli da rukuje stvarima, tehnički tip, otkriva, usredsređeno je)
-sklonost ka proizvođenju/organizovanju (voli planove i rasporede, često je uspešno u testovima, voli rutinu i pravila, dobro pamti činjenice, usmereno je na uspešnost, želi kontinuitet, organizovano, usredsređeno, marljivo, uredno)
-sklonost ka ophođenju / nadahnuću
–interakcija (stalo mu je do tuđih osećanja, može da ,,uđe u tuđe cipele“, stvara i uživa u timu, najbolje radi u interakciji sa drugima, želi harmoniju, usmereno je na druge, spremno je na ,,žrtvu“, sarađuje).
2.Talenti
Svaka osoba poseduje talente u specifičnim kombinacijama.U ovom segmentu kriju se bar dve zamke u koje upadaju dobronamerni odrasli:
-prisiljavanje deteta da sledi talente za koje roditelj /učitelj misli da ih dete poseduje i
-neohrabrivanje talenata koje dete želi da razvije.
Mogu se navesti dvanaest područja talenata koji se na različite načine mogu opaziti kod većine ljudi:muzički talenat, talenat za matematičko –logičko razmišljanje, rekonstruktivno razmišljanje, jezički talenat, prostorni, za telesnu koordinaciju, intrapersonalni, interpersonalni,za interakciju sa životinjama, za interakciju sa prirodom, za humor, talenat za poboljšanje svakodnevnog života.
Talenti se izražavaju kroz pet prethodno navedenih sklonosti, što omogućava čitav spektar mogućnosti za učenje i razvoj deteta.
3.Interesovanja 
Interesovanja su najlakši pristup i najuočljiviji aspekt detetovog stila učenja jer su u prednjem planu njegovog uma. Treba razumeti da interesovanja nisu talenti, u čemu se često greši. Ponekad detetova interesovanja podupiru njegove talente, ponekad ne. Gledati, slušati i pratiti dete je najsigurniji put ka otkrivanje njegovih interesovanja. Učitelji mogu interesovanja deteta uključiti u školski program. Pri tome je dobro znati da su oduševljenje i etuzijazam koreni pozitivne motivacije u procesu učenja.
4.Modaliteti/reprezentativni sistemi
Na osnovu modaliteta primanja informacija, ljudi se svrstavaju u vizuelne, auditivne i kinestetičke tipove. Ovo je poznato učiteljima i određenom broju roditelja. Međutim, manje je poznato da u okviru svakog modaliteta postoje velike razlike.
Auditivni modalitet (buka, muzika, pesma, predavanje, usmerena objašnjenja, audio informacije , usmeno pričanje, razgovori, zvuk sopstvenog glasa).
Postoje dva posebna tipa auditivnih učenika:
-učenici koji slušaju
– učenici koji razgovaraju i raspravljaju-moraju da čuju svoju izgovorenu reč da bi je razumeli.
Vizuelni modalitet-postoje dva tipa vizuelnog modaliteta, iako su veoma različiti često se svrstavaju u istu kategoriju:
– slikovni učenici -učenici koji uče putem slika(dijagrami, grafikoni, nacrti, šeme, mape, crteži, filmovi i dramska izvođenja, mape uma, video, računar,vremenske linije…).Ovakve osobe prevode ulazne informacije koje su dobile u slike, oni razmišljaju u slikama.
– grafičko-vizuelni učenici koji uče putem pisanog materijala. Misle u rečima, pretvaraju slike u reči. Da bi obradio informaciju ovakav učenik mora da čita i piše. Za mnoge učitelje oni su ,,učenici iz snova“.Vole da rade u samoći bez buke i rasprave, s lakoćom ispunjavaju sve zadatke iz udžbenika. Podvlače i koriste boje za markiranje teksta, skiciraju…
Taktilno –kinestetički modalitet (dodir i kretanje). Ovakva deca bolje primaju informacije kada mogu da dodiruju stvari i da se kreću. Često ih smatramo ,,hiperaktivnim i ometajućim“ učenicima jer ne razumemo njihove istinske potrebe . Odlične strategije za ove učenike su praćenje teksta prstom , brojanje na prste, dodirivanje i pravljenje maketa, savijanje papira itd. Među njima takođe postoje razlike vezano za specifične tipove ovog modaliteta:
– neka deca uspešno uče rukovanjem
– neka deca uče celim telom (kretanje, hodanje, igra,vežba…)
-neka bolje uče skiciranjem
– nekoj deci je lakše da uče pisanjem (liče na grafičko- vizuelne).
5.Okruženje
Okruženje uveliko utiče na sposobnost rada , učenja i mišljenja. Ako ignorišemo tradicionalna uverenja vezana za mirno, tiho i izolovano mesto za učenje, doći ćemo do elemenata okruženja koja imaju itekako veliki uticaj na proces učenja.
– Zvuk u smislu potrebe za tišinom ili potrebe za (pozadinskim ) zvukom.
– Telesni položaj 
– sedenje – klupa, sto, pod
– ispruženost- krevet, pod
– stajanje – tabla, sto ,pult, štafelaj itd.
– mogućnost ustajanja i kretanja.
Interakcija :
-dobro uče i rade nasamo (odvojen ili pregrađen prostor)
– rado uče sa drugima (u istoj sobi, prostoriji sa drugima ili ljubimcem)
– uz prisustvo drugih (bez zajedničkog rada).
Osvetljenje (jako, slabo, prirodno, veštačko)
Temperatura, hrana , boje enterijera, kao i doba dana takođe imaju uticaj na proces učenja deteta.
Na osnovu prethodno navedenih informacija, može se zaključiti da ni kod kuće ni u školama nema dovoljno individualizacije koje zaista pristupaju učeniku na osnovu njegovih individualnih karakteristika potreba.
Najnovija saznanja iz psihologije, neurologije, kibernetike govore tome u prilog. Ne radi se o tome da ne treba da imamo očekivanje i standarde, već treba da priznamo i shvatimo da ne uče sva deca na isti način i istom brzinom.
Stilovi učenja nisu odeća koju učenici mogu da stave i skinu. Njihovi stilovi učenja su ono što oni jesu.
(izvor: Mr Marijema Vilis, mr Viktorija Kind Hodson ,,Otkrijte svoj stil učenja“ )
