Odavno već imam nameru da napišem nešto o Bazu, našem škotskom ovčaru i svojoj nedoslednosti. Da li je baš uvek dobro biti dosledan do kraja?
Naime, nakon revije kućnih ljubimaca koji su prodefilovali duže ili kraće našim životima, odlučila sam da neću više ni mrava da vidim u kući!!! Zabranila sam ukućanima da mi ne spominju više nikakvu živuljku, a kamoli da pomisle da je donesu u kuću. Lako je voleti nekog bez obaveza, a te obaveze su nekako uvek zapadale meni.
Ali, proletos su ukućani vešto iskoristili trenutak moje bolećivosti. Na izložbi pasa, niko (pa ni ja) nije moga
o odleti bebama škotskog ovčara. Male Lese! Četrdesetdvodnevna štenad!
Nastavak priče – u kući opsadno stanje ! Odvikli smo se od dežuranja i plakanja, pardon, cvilenja noću. Na posao smo odlazili neispavani , a ja se pitala opet šta mi to bi!
Nakon nekih osam meseci, koliko sada ima Baz, uhvatim sebe da pomislim da imati kucu opet i nije toliko strašno. Jeste da preglasno laje na komšijsku macu, da redovno grize otirač i vinovu lozu, da njegovu dlaku pronalazim na čudnim i ne baš željenim mestima…Daleko smo još od toga da on i ja postanemo najbolji prijatelji. Obraduje se on i meni, kad nema nekog drugog u blizini . Mada čini mi se da i njemu prijaju naše šetnje. Tada veselo trčkara pored mene i maše repom, deluje srećno. Lepo nam bude.
Jedino me začudi kada me ljubazni prolaznici zapitaju koja je to rasa! Kako koja , pa to je Lesi!
